By 
Nemačka je poslednjih godina postala vrlo popularan izbor za preseljenje kod Srba. Naime, potražnja za radnicima iz različitih oblasti, naročito zdravstva, je rezultirala odlaskom velikog broja Srba u Nemačku. Skoro je promenjen i zakon kojim je zapošljavanje stranaca znatno olakšano a samim tim i život i rad u Nemačkoj.
Najčešće pitanje koje se postavlja je da li ima posla u Nemačkoj i koliko je teško naći ga. Iskustva Srba koji tamo žive su vrlo dobrodošla.
Sa nama je svoja iskustva i savete podelila porodica čiji su članovi Spomenka, Kristian Vukojičić, i dvoje dece. Pročitajte kako su se oni snašli, koliko im je bilo teško a saznajte nešto više i o papirima i dokumentaciji koja je potrebna za ostanak, život i rad u Nemačkoj.
Ukoliko budete imali dodatnih pitanja za njih, ostavite ih u komentarima.
- Na koji način ste se i zašto odlučili na odlazak u inostranstvo?
Ranije kada bi me pitali da li bih otišla iz Srbije – moj odgovor je uvek bio ne, jer sam mislila da ne bih mogla da podnesem rastanak sa porodicom i prijateljima.
Medjutim, kada sam zasnovala svoju porodicu – okolnosti su se promenile, naravno. Kristian je oduvek želeo da ode i radi u inostranstvu, jer su mu u Srbiji mogućnosti bile poprilično ograničene. Trudnoća sa Lunom je samo ubrzala tu odluku. Želja da nam dete raste u drugačijim uslovima i da u budućnosti, možda, ima malo veće i bolje šanse za ono što stvarno želi. Dva meseca pre nego se Luna rodila, Kristian mi je rekao da bi želeo da upiše Master u osiguranju u Trstu i da će mu to dati godinu dana da pronađe posao kakav želi u inostranstvu. Ja sam podržala njegovu odluku iako ta odluka nije bila nimalo laka.
Oboje smo odlazili sa odličnih pozicija na svojim poslovima i nismo imali nikakvu garanciju da ćemo uspeti i da će on pronaći posao. Naše je bilo da probamo i da se borimo. On je uzeo godinu dana neplaćenog odsustva, ja sam bila na porodiljskom odsustvu. Podigli smo kredit i otišli u Trst, gde smo proveli narednih 7 neverovatnih meseci.
View this post on Instagram
- Kako ste završili u Nemačkoj?
Kada smo se malo ustalili u Trstu, Kristian je odmah počeo da traži posao. U igri su bile i Italija, Nemačka i Švajcarska, odakle dolaze tri najveće osiguravajuće kuće u Evropi. Ali nekako je Nemačka uvek prednjačila u tim žljama.
Prvu ozbiljnu ponudu je dobio upravo iz Minhena i posle 6 meseci (da 6 meseci ) eto nas u Bavarskoj. Ima jedna anegdota vezana za taj intervju. Mi smo se već vratili iz Trsta i prvih par meseci smo bili u Užicu kod mojih roditelja jer smo stan u Beogradu izdali kako ne bismo plaćali duple troškove (i u Beogradu i Trstu).
Čekali smo da ga pozovu na drugi razgovor za jedan posao u Italiji, i kako se to nije dešavalo, tenzija je poprilično rasla. Živeli smo u tuđoj kući, sa jednom platom i kreditom koji nam je visio za vratom.
Tog dana, Kristian je uspavljivao Lunu kada mu je zazvonio telefon. Broj iz Nemačke. I tako, sluđena i neispavana, ja trčim da mu odnesem telefon, koji je u međuvremenu prestao da zvoni. I jedno prosto pitanje – pa zaaašto se nisi javila na telefon?! 🙁 Mogla sam u zemlju da propadnem od svoje gluposti.
Naravno kad je on pozvao nazad dobio je centralu Allianza i oni nisu imali pojma ko ga je zvao. Sva sreća pozvali su ga i drugi put. Taj prvi razgovor je imao u septembru, a ugovor je potpisao u januaru, samo dan pre nego je trebalo da se vrati sa neplaćenog odsustva na posao u Beogradu. Do tog trenutka sve je bilo neizvesno. U februaru je počeo da radi, a mi smo stigli u aprilu kada je pronašao stan. Ja sam se za to vreme u Srbiji bavila sakupljanjem naših stvari iz tri različte kuće, pakovanjem i selidbom. U aprilu 2016. Luna i ja smo stigle u Nemačku.
- Da li je bilo teško na početku, naročito sa bebom?
View this post on Instagram
Mislim da je svaki početak težak. Spakuješ svoj život u par kutija i kreneš u potpuno nepoznato. Tamo gde ne poznaješ ni ljude, ni jezik, ni institucije, boriš se za stan, za papire, za vrtić. Mnogo je izazova i retko vas gde neko sačeka raširenih ruku ili osmehom. Ali mi smo naš prvi početak preživeli u Trstu, tako da smo u Nemačkoj znali šta nas čeka. 🙂
U Trstu je bio veliki izazov da ostanemo zajedno jer Kristian nije primao platu, a to što smo imali novca na računu i moja plata nisu bili dovoljni da možemo da ostanemo zajedno u zemlji. I tada je krenula borba. Mislim da sam u tršćanskoj policiji bila preko 20 puta. Naravno, svaki put sa Lunom, i da nije bilo jedne sjajne žene iz srpskog konzulata u Trstu, koja je zbog nas zakazala sastanak sa direktorom policije, ja bih sada imala jednu odbijenicu Evropske Unije u pasošu i pitanje kako bih dobila vizu za Nemačku. Samo Trst i ta klupa preko puta policije znaju koliko smo suza i glavobolja tu ostavili. Početak u Nemačkoj je bio lakši jer smo uz Kristianovu vizu, Luna i ja odmah takodje dobile vizu za spajanje porodice.
Što se tiče bebe, ima to svojih prednosti, jer sam ja pored svih tih stvari bila zaokupljena njome, ali je činjenica i da sam sve te stvari radila konstatno premorena. Nije svejedno kad nemate nikoga da vam uleti ni pet minuta da pričuva bebu, ali sa druge strane družili smo se sa Trstom i morem, rasla je ona a rasli smo i kao porodica. Mislim da su nas ti dani ojačali više nego bilo šta drugo u životu. Sad znamo da ne može naići ništa što je nerešivo i što ne možemo da pregrmimo zajedno.
4. Da li ste se navikli na život u Nemačkoj i šta je bio najveći izazov?
Znate kako kažu – na dobro se čovek lako navikne.
Kada smo u aprilu 2016. stigli u Nemačku, ceo mesec kiša nije prestala da pada. Bukvalno. Ni sekund.
Uz svu tu kišu, kutije, u gradu koji ne poznajete, u promašenim metroima i smerovima, i hiljaditom papiru koji treba da završite, često se zapitate – zašto je meni ovo u životu trebalo?
View this post on Instagram
Ali posle par meseci, kada shvatite da ste dobro plaćeni za ono što radite i da neko ceni vaš trud, kada napredujete zbog svog znanja, kada shvatite da prevoz ne kasni, da su parkići za decu predivni, da vam je dostupno mnogo sjanih sadržaja i nebrojenih mogućnosti, kada vidite koliko država stoji uz porodicu i da se poštuju svi zakoni shvatite, u stvari, koliko je sve vredelo. Brzo smo se navikli.
Čak i na kišu. Ovde smo naučili da ne postoji loše vreme, već samo samo neprikladna odeća. Nemačka nam je omogućila jedan laganiji, lagodniji i mnogo manje stresan život nego Srbija.
Najveći izazov je bio izaći na kraj sa svim papirima koji su vam neophodni za život i rad u Nemačkoj. To najbolje razumeju ljudi koji su skupljali papire za vize. Mi imamo sigurno 3 velike fascikle pune različitih papira jer nikad ne znate šta vam i kada neko može zatražiti. Iskreno, ja kad vidim te papire meni bude loše. Jednom detetu uvek ističe pasoš, pa menjaj vizu, jednom ističe viza, pa opet menjaj vizu. Nekad završite za tri minuta, a nekad vas maltretiraju i sat vremena. Mi i dalje vodimo tu borbu i sada nas čeka predavanje zahteva za trajnu dozvolu boravka u Nemačkoj.
Takodje jedan od velikih izazova je i taj što kada treba nešto da završite – obično pojma nemate odakle da krenete. A i Nemci baš nisu ljubitelji engleskog jezika. Sada, u javnim ustanovama, zbog priliva velikog broja stranaca, jednostvano su prinudjeni da ga pričaju ali i dalje ne žele. Da bih upisala decu u vrtić, ja sam morala da izvadim jedan papir koji je deklarisao da ja ne radim ali da je plata mog muža dovoljna da nas izdržava.
Ljudi iz vrtića nisu bili sigurni gde se to vadi pa sam ja krenula od biroa za rad. Posle mučnih sat vremena, prebacili su me kod jedne žene koja opet nije imala veze sa tim, a zatim su me poslali u treću ustanovu gde su mi taj papir izdali. Već posle tri i po godine imamo iskustva, skoro sa svim papirima, ugovorima, promenama stanova i adresa… ali je uglavnom samo pitanje da li naiđete na nekog neljubaznog ili raspoloženog da vam pomogne. Ono što je dobro jeste da znate ako nešto treba da završite to nešto ćete završiti, pre ili kasnije, samo vam trebaju svi papiri.
Nemci su mnogo drugačiji narod od nas. Zna se red i zna se zakon i to svi poštuju što vam umnogome olakšava život. Ali sa druge strane nema tu neke preterane emocije, prilično su sudržani kada su društveni odnosi u pitanju. Sa tim smo naučili da živimo, ali da li ćemo to ikad prihvatiti kao normalu – ne znam.
5. Kako je odgajati decu u Nemačkoj- lakše ili teže nego kod nas?
View this post on Instagram
Ja skoro da i nisam odgajala decu u Srbiji. Luna je imala 4 meseca kad smo otisli, a Luka se rodio u Minhenu.
Ako pričamo o roditeljstvu, ja sam stekla utisak je da su roditelji u Srbiji prezaštitnički nastrojeni prema deci, dok su nemački roditelji sušta suprotnost. Mislim da bi neka sredina bila odlična. Ovde su deca prilično prepuštena sama sebi i na ulici i u parku i u vrtiću. Sa dve,tri godine uglavnom već voze bicikl a u školu od početka idu sami prevozom ili trotinetom (imajte u vidu da je Minhen extremno siguran grad). Uvek su napolju ( i sa roditeljima i u vrtiću), bez obzira da li pada kiša, duva vetar ili pada sneg.
Ali sa druge strane, meni pomalo smeta što starija deca u parkićima i igraonicama bukvalno gaze preko mlađe dece, a roditelja nema ni tada, da im objasne da to baš i nije tako lepo. Prosto, prepušteni su da se izbore sami. Možda je to moj utisak i možda grešim, ali zato kažem da mislim da bi neka sredina bila odlična.
Nije lako dobiti vrtić jer je i Minhen u priličnom deficitu sa vrtićima i vaspitačicama. Međutim, postoje grupe za igranje gde možete ostaviti decu, na par sati. Takodje dobijate naknadu od države ako morate da čuvate dete jer nije dobilo vrtić, a vi ne radite. Organizacija je odlična i država stoji iza porodice uz puno povlastica i pomoći. Deca dobijaju mesečni dečiji dodatak dok ne navrše 18 godina.
Imate nebrojene mogućnosti za učenje i nova iskustva jer je uglavnom sve vrlo prilagođeno deci i porodici. Recimo, svom detetu pored igraonice, rođendan možete organizovati u svim muzejima, bazenima, na aerodromu itd. Uglavnom svi restorani imaju deo za igranje za decu. Ogroman je broj parkića. I to vam sve olakšava svakodnevnicu, tako da sve u svemu, mislim da je ovde dosta lakše odgajati decu nego u Srbiji.
6. Koje su pozitivne a koje negativne strane vašeg života tamo?
Sa ove tačke gledišta, jedina negativna stvar u određenim momentima jeste udaljenost od porodice i prijatelja. Mi nismo usamljeni, daleko od toga, ali je činjenica da vam povremeno nedostaje da popijete kafu sa nekim ko vas odlično poznaje, ko je vaš, nedostaju vam porodična okupljanja i to što propuštate neke voljene rođendane, bitne datume i slično.
Ono što nekad zna da bude izazovno jeste organizacija, kad nemate nikoga da vam uleti i na sat dva pričuva dete kad vam je to neophodno, već se sami organizujemo, dovijamo, u letu menjamo planove.
Sa druge strane mislim da nas je sve to ojačalo kao porodicu, jer se uglavnom oslanjamo samo jedni na druge. Ali Minhen nije daleko, jedan let od sat i po, ili jedna noć u busu kada nam stižu ajvar, paradajz, kajmak i ekipa. Mislim da je ova razdaljina mnogo izazovnija prekookeancima, nego nama 🙂
A pozitivno… Pa pozitivno je sve ostalo 🙂
7. Da li je teško pronaći posao i da li je bilo teško srediti papire za ostanak?
U Nemačkoj nije, zaista. Posla ima, od onih najprostijih poslova gde vam trenutno ne traže ni znanje nemačkog do zaista odličnih pozicija.
Velika je zabluda da vam je neophodan jezik da biste pronačli posao (naravno ako ga znate to je ogroman plus).
Postoji veliki broj kompanija čiji je zvanični jezik engleski i većina mojih prijatelja radi isključivo na engleskom jeziku. Ono što vam je neophodno jeste – poslodavac. To znači da pošaljete hiljadu CV-jeva pa još jedan preko toga. I da ne odustajete.
Najavljeno je da se od 1.1.2020. vize za radni boravak u Nemačkoj više neće čekati u Srbiji, već da vam je potreban poslodavac i ugovor, a da će se viza za boravak završavati iz Nemačke, što će biti ogromno olakašanje (obzirom na preduge periode čekanja za termine za vizu).
To najbolje govori o tome koliko ima radnih mesta u Nemačkoj, ali hajde da sačekamo da taj zakon i zvanično stupi na snagu. Što se tiče papira za život i rad u Nemačkoj tj. za ostanak, ukoliko imate sigurnog poslodavca, papiri se sigurno rešavaju. Taj put može jedino biti malo izazovan zbog količine papira koja vam je neophodna, ali svakako nije težak i nerešiv 🙂
8. Kako na vas gledaju Nemci?
Uh, ovo je zaista teško pitanje zato što mislim da u svakom narodu ima različitih ljudi. Od toga da sam nailazila na popreke poglede i prevrtanje očima zato što ne govorim nemački i ,,zašto sam koji djavo onda došla u Nemačku”, do nekih sjajnih ljudi koji su vam samo osmehom pola tereta sa leđa skinuli.
Imate ljude koji iz nekog inata prosto neće sa vama da govore engleski (u početku dok ne znate jezik), a ima ljudi koji i ne znaju engleski, ali će se potruditi da vam nešto objasne i rukama i nogama. Nemci, generalno, (barem Bavarci) nisu previše druželjubivi, tako da mislim da to nema veze sa nama, kao narodom, već uopšteno. Rekla bih, nije do naroda, do čoveka je 🙂
9. Da li imate srpsku zajednicu?
Jako veliki broj ljudi sa prostora bivše Jugoslavije živi u Minhenu. I to vam ovde prilično olakša život, dok ne naučite jezik i integrišete se u zajednicu. Na svakom koraku ćete naići na nekog našeg. U marketima, u bolnicama, na ulici. Ne možete čak na ulici ni da opsujete, a da se ne nasmeje bar tri čoveka oko vas. 🙂 Mi imamo jako puno drugara iz Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine. To su uglavnom ljudi koji rade sa mojim mužem i njihove porodice, ljudi koje smo poznavali i pre dolaska u Minhen, ali i neke sjajne žene koje sam upoznala preko instagrama 🙂
U Minhenu postoji Srpska Pravoslavna Crkva Sv. Jovana Vladimira, gde se svake nedelje i praznicima okuplja veliki broj naših ljudi.
Moja mama je jednom ušla u pogrešan metro sa Lunom. Na poslednjoj stanici, kada su svi izašli iz metroa, njih dve su ostale unutra. Čovek koji je vozio metro je izašao iz metroa da joj pomogne i ispostavilo se da je Bosanac. Objasnio joj je kuda da se vrati i u putu nazad, na razglas u metrou joj rekao na koju stanicu da izadje. A zatim izašao iz metroa, pokazao uz koje stepenice da se popne i vratio se u metro. I ja zaista imam gomilu takvih primera koji su nam u nekom trenutku olakšavali život.
10. Da li planirate da ostanete u Nemačkoj?
Da, ako mene pitate, da. Ali to najviše zavisi od Kiristianovog posla. Ali je svakako naša želja, ako ikad odemo negde sa strane, da se uvek vratimo u naš Minhnen. (i u Trst kad odemo u penziju 😀 ).
11. Koji savet bi dali nekome ko želi da dođe u Nemačku da živi?
Savet je da kada jednom doneste odluku, nema nazad 🙂
Mogućnosti za dolazak u Nemačku su mnogobrojne. Osim posla, to mogu biti različite prakse, škole jezika, master studije (i na enegleskom i na nemačkom jeziku).
Činjenica je da integracija nije laka, da je adaptacija nekad izazovna, da prepreke ponekad izgledaju nerešivo, i kad još na to dodate nedostajanje dragih ljudi… Ta prva godina zna da bude baš teška. Ali savet je, da i kada onaj tihi glasić iz vaše glave pokušava da vas sapne rečenicom – šta ti je ovo u životu trebalo – samo gledajte godinu dana unapred, da ga ućutkakte i nastavite da gazite napred. Tada ćete sigurno moći da se okrenete, nasmejete i tom svom glasu u glavi kažete – vredelo je!!
12. Kakav je život u Minhenu i Bavarskoj?
View this post on Instagram
Minhen je jedan sjajan grad. Ni mnogo veliki ni mnogo mali. Taman. Kada dođete u Minhen imate utisak da su raskrčili šumu i ubacili grad u nju. Minhen su vam parkovi i šume i jedan miran ponekad i malo dosadan život.
U Minhenu nema trubljenja na ulici. Nema prevelike gužve u saobraćaju. Javni prevoz funkcioniše besprekorno i ceo grad je povezan stazama za bicikliste, tako da većina stanovništva čak i na posao ide biciklom. Pun je parkića, muzeja (u koje nedeljom ulaz košta jedan euro), galerija. Mogućnosti za obilaske su beskonačne. a parkovi beskrajni. Parkići za decu postoje na svakom koraku i idealni su za razvijanje motorike.
Ja ga najviše volim kad se zašareni na jesen. Kad se mirisom cimeta, pečenih lešnika raduje Oktobarfestu. Kada zvoni od gužve, smeha, dirndlova i lederhosa. Ali i početkom decembra kada ga zaposednu Božični marketi kada miriše na kuvano vino i dolazeće praznike.
Da me je neko ranije pitao da li bih turistički posetila Bavarsku, verovatno mi ne bi bila na vrhu liste, a sada bih je preporučila svakome. Od srca. Svratite u Bavarsku, zemlju najlepših odraza Alpa u najplavljim jezerima. Zemlju punu dvoraca i divne istorije. Bavarska je zaista idealna za sve vrste poseta – dovoljno izazovna za pojedince, dovoljno romantična za parove i odlično organizovana za porodice.
Ukoliko su vam ovi saveti za život i rad u Nemačkoj pomogli, možda će vam biti interesantan i ovaj intervju! Do sledeće priče!
Veliki pozdrav i hvala na ovom sjajnom tekstu, sve pohvale. Molim Vas ako možete da napišete u kojoj ste tačno instituciji dobili potvrdu da ne radite koju vam je vrtic tražio? Pozdrav od još jedne mame iz minhena
Dobar dan Dragana. Izvibite na kasbom odgovoru. Obzirom da ne radim morala sam da im donesem Leistungen zur Eingliederung in Arbeit im sinne des SGB II erhalten iz Jobs center. To je na uglu Boschetsrieder str i Wolfratshauser str na Obersendlingu. Ako Vam treba detaljnija informacija, javnite mi se u inbox 🙂
Pozdrav, Spomenka